Ko to vodi radnike na skalp?
Vreme nam nije učitelj. Moramo uvek da probamo sve na sebi. Dovoljno dugo traje ovaj eksperiment čije je zamorče radnik. Za nas, radničku klasu, vreme teče u nazad, i sve smo bliži hiljadu-osamsto-osamdeset-šestoj.
Razjedinjena radnička klasa, kao hipnotisana mirno, posmatra šta joj se dešava, osnovno pitanje koje glasno i jasno treba postaviti, glasi: „Ko to vodi radnike na skalp?“
Da bismo što preciznije odgovorili na ključno pitanje, moramo dati nekoliko konstatacija, a prva je, „Šta smo bili?“
Bili smo monolitna i mnogobrojna radnička klasa, koja je imala moć i jednostavno meren učinak rada, pa je bila u stanju da se zaštiti od agresivnih vlasnika kapitala, i odbrani ono što je bio rezultat njenog rada. Ona je bila prirodni drugi pol, unutar poslovnog sistema, koji je znao šta ga interesuje i koji cilj sledi. A cilj je bio, pravična zarada i puna socijalna uključeniost u sve segmente društva.
Sada se naše društvo menja i formira dva pola i dva sveta, svet progresa i blagostanja i svet eksploatisanih ili do kraja obespravljenih i odbačenih. Nastavlja se negativan trend promena društva po svim osnovama negativnog funkcionisanja. Najdrastičnije promene se odvijaju u domenu rada, nestaje stari oblik organizovane industrije, a ne niče novi. Samo na prvi pogled izgleda da ovo nije tema radničkog pokreta, a jeste, jer račune za snove jednih, plaćaju drugi, članovi društva, oni koji ostaju da žive u njemu. Da bi vratili stvaralačku i društvenu moć radničkoj klasi, moramo je dobro organizovati, što sindikalni pokret u svetu, a i kod nas obavezuje.
