Radnička klasa u Srbiji nesme nikada zaboraviti žrtve svojih kolega pre 128 godina koji su svojim životima platili ideju I zahtev za osmočasovno radno vreme.Sve se dešavalo prvog maja 1886. godine,kada je na stotine hiljade američkih radnika izašlo na ulice sa zahtevom za opšte prihvatanje osmočasovnog radnog vremena.Prve žrtve u sukobima sa dobro naoružanom policijom bili su sindikalni aktivisti,braneći ideju osmočasovnog radnog vremena.

Na prvom kongresu druge internacionale održanom 1889. godine odlučeno je:”Prvi maj je zajednički praznik svih zemalja,na kojima radnička klasa treba da manifestuje jedinstvo svojih zahteva I svoju klasnu solidarnost.”

Jedinstveno pitanje koje se nameće svima nama ovog prvog maja jeste,da li smo kao civilno društvo izašli iz 1886. godine,ili radno mesto I osmočasovno radno vreme 2014. godine postaje ideal I san srpskog radnika???

Idemo zajedno na trg da čujemo odgovor!!!

Нови раднички манифест

I ДЕО

Људски род је прошао дуг пут развоја. Ако бисмо тај пут осветлили из угла рада он би имао три дуге и препознатљиво различите деонице људског стваралаштва. Прва, припитомљавање животиња које су га храниле и делимично одмениле од тешког физичког рада. Друга, пројектовање и израда вештачких производа који су га делимично ослободили директне зависности од домаћих животиња, тешког и монотоног рада, и трећа, пројектовање организационих структура кроз које се врши координација и управљање пословним, друштвеним и биолошким системима. Данашњи пословни системи као своју циљну функцију имају максимизацију профита. Са друге стране, друштвени  системи теже ка максимизацији хуманости, а биолошки ка одржању биљног и животињског света. Сви они су међусобно условљени.

Данас смо у сегменту људског пројекта који изводи своју другу индустријску револуцију. И ако је прва индустријска револуција тражила и формирала бројну класу радника пролетера, која је била доминантна, и продавала своје мишиће и специјалне вештине које су биле потребне за израду разних вештачких производа, дотле је даљи неумитни еволуциони закон технолошког развоја генерисао нову класу, која у врло малом проценту продаје снагу својих мишића, у знатно већем своје вештине, док су знање и памет доминантни. То је друга технолошка и индустријска револуција. Она је у ствари укинула класу радника пролетера. Људе су углавном замениле машине, роботи, аутономне индустријске нумерички управљане машине алатке, аутоматска транспортна возила, банкомати, директна куповина интернетом, или резервације путем позивних аутоматизованих центара и све продубљенија употреба компјутера, што све редукује улогу човека као најважнијег чиниоца у производњи, на исти начин као што се увођењем трактора прво смањио значај коња као радне снаге у пољопривредној производњи, а онда потпуно нестао.

Бивша монолитна и многобројна радничка класа је имала моћ и једноставно видљиво мерен учинак рада па је била у стању да се заштити од агресивних власника капитала и одбрани оно што је био резултат њенога рада. Она је била природни други пол унутар пословног система који је знао шта га интересује и коју функцију циља следи. А циљ је био правична зарада и пуна социјална укљученост у све сегменте друштва.

Али контекст и садржај рада и живота се променио. Нову индустрију која почива на интелектуалном потенцијалу појединца није више могуће организовати као претходну. Таквог радника није више могуће надзирати као онога који је производио физичке производе. Његов рад није лако нормирати јер се одвија унутар менталног система, односно између два уха на глави. Стога развијене земеље и власници физичког и финансијског капитала исписују друштвене теорије да је потреба за радничким организовањем престала као што је стотинак година раније престала и за организовањем пољопривредних произвођача.  Њихова тежња јесте да награде појединачни људски капитал према дивидендама његове оплодње у банкама интелектуалног капитала. Тако су даровити појединци усмерени ка институтима – фабрикама знања у којима настају нови производи који ће се након тога, зависно од процене кључних финансијера, производити тамо где ће најамна радна снага бити минимално плаћена. А ти послови ће  по правилу бити ниске сложености.

Тако ће се неминовно формирати два пола и два света, свет прогреса и благостања, и свет експлоатисаних или до краја обесправљених и одбачених.

Због тога се наше друштво мења битно и неповратно у последњим декадама прошлог и првој декади овог века. Оно наставља своје негативне промене по свим основама његовог функционисања. Најдрастичније промене се одвијају у домену рада. Нестаје стари облик организовања индустрије, а не ниче нови. Држава покушава да опстане на нераду, задужујући још нерођене генерације, продајући природне ресурсе и пуштајући да у свет оду тек стасале младе генерације. Уместо да кооеволуционо пословни системи вуку напред пратеће друштвене системе, овде се десило обрнуто. Друштвени системи напросто бујају и троше новац који није наш и продају природна и производна добра која прелазе у руке странаца само да би тренутно опстали. Али свему томе ће врло брзо доћи крај. Сведоци смо да и неке земље Европске уније самим својим чланством у њој нису решиле већ само одложиле и продубиле своје проблеме.

И у таквој ситуацији неки виде радно место само кроз новац који ће зарадити и ништа више од тога. Други пак од радног места желе много више. За њих, наши пословни системи немају праву понуду и због тога су  веома заинтересовани да напусте средину у којој су рођени и школовали се. И напуштају је. Само на први поглед изгледа да ово није тема радничког покрета, а јесте, јер рачуне за снове једних плаћају други чланови друштва, они који остају да живе у њему.

Стога, ма колико изгледао монолитан и глобално хомоген, свет се није ослободио ни једног елемента свог негативног наслеђа из доба његове највеће подељености. И даље бесне ратови, јачи освајају слабије, а слобода и правда попримају све атрибуте виртуелних категорија.

По природном праву и здравом разуму, најпрече људско право јесте слобода од глади, болести, незнања, терора, насиља већине и агресије мањине. До ових слобода се не долази само остваривањем националне слободе, расном толеранцијом, полном једнакошћу и сексуалном наклоношћу већ углавном кроз овде помињани трофазни пројекат који подржава стварање корисног рада унутар света пословне заједнице који ће коеволуирати са светом друшвеног и биолошког система. Буде ли свет пословних активности потиснут на маргине друштва, као што је то данас, оно ће се само урушити.

Да би смо победили и опстали потребан је нови поглед на свет и његову организацију. Потребни су конкурентско – кооперативни односи. А за то је прави лек поновно препознавање свих кључних учесника или играча у овде три поменута система. То су свакако власници физичког, финансијског и људског капитала. И док су прва два савршено организована и делују као монополисти или олигополисти, овај трећи је неповезан и неорганизован. Тако је он са свим атрибутима неорганизоване бивше радничке класе и суочен са свим проблемима које је она успешно решавала.  Његова аутсајдерска позиција је изнуђена и сведена на прихватање већ раније ултимативно дефинисаних услова финансијске компензације за очекивано уступање знања које индивидуа – људски ресурс поседује.

Овај учесник пословног система јесте и мора бити покретач развоја. Он мора постати инсајдер. Како?  Организација која своју стратегију базира на интелектуалном капиталу треба да развија способност учења, да брине о квалитету запослених, да буде близу својих купаца, да обезбеди сталне иновације, па ће се тако најбоље одужити осталим друштвеним системима.

Данашње понашање поштених послодаваца у либералном капитализму функционише по принципу да зараде по правилу прате приходе, што су приходи већи то су зараде веће, и обрнуто. Али ова релација послодавац – запослини би нужно требала да се мења. Радници могу бити аутсајдери као што то бива данас у либералном капитализму, и инсајдери, како би требало да буде, већ сутра у неком новом друштвеном миљеу. Радници који се не поистовећују са фирмом су аутсајдери. Они раде само онолико колико морају јер су слуге, а не господари система. Инсајдери као нова социјална категорија спремни су на велике напоре. За узврат, они очекују друштвену репозиционираност. За разлику од аутсајдера који мисли само о себи, инсајдер мисли и организацији јер је доживљава као своју. Тако губи индивидуалну корисност када не чини максимално корисна дела, док је код аутсајдери обрнуто.

Потребно је мењати идентитет данашњег радника либералног капитализма. Како то учинити? Свакако дефинисањем коеволутивних циљева свих кључних учесника унутар једне организације. Понашање радника који је свестан да се на њега рачуна дужи период времена, таман онолико дуго колико буде успешна његова организација, баца сасвим ново светло индивидуалне одговорности за све што ће се у организацији дешавати.

Да ли производни систем нужно треба да инвестира у промену идентитеа радника? Свако да треба у свим случајевима када услед тога стабилност фирме расте. Да би аутсајдер постао инсајдер потребно је инвестирати. Али један инсајдер је вољан да ради више од аутсајдера за мање износе укупних издатака који настају у пословном систему. Саме инвестиције ће се вршити у тренинг радника, бонусе, и разне друге подстицаје. И то ће се увек исплатити када је фирма у економским неизвесностима као што је то данас, када је напоре радника тешко пратити, када су приходи или учинак зависни од времена у вршним часовима па је потребно остајати дуже или поднети већи напор у неким интервалима времена.

Када организација прихвати логику да је њен циљ ослонац на инсајдерску радну снагу онда је већ на пола пута до успеха.  Једном речу, инсајдери имају један идеал како треба да се понашају, и губе осећај индивидуалне корисности ако се понашају другачије.Поносни су када своје радне задатке изврше успешно. И то постаје снажнији мотиватор и разлог задовољства од саме финансијске зараде. Она је нужан али не и довољан услов подвига. Бити део успешне организације која стабилизује живот једног производног или друштвеног система за таквог запосленог има највишу цену. Овај начин функционисања мења укупну концепцију и поглед на живот. Запослени мења слику о себи и ставља свој рад испред свега другог јер постаје свестан његове важности за ширу друштвену заједницу и њен опстанак. Трансформација радничког покрета кроз овај вид критичког резоновања може бити кључни фактор раста и опоравка једне привреде и друштва оболелог од нерада и корупције. То је уствари поново рађање радничког идентитета као кључног носиоца напретка и стабилности укупног еколошког система.   И док је нестајао раднички покрет из прве фазе индустријске револуције, раднички покрет за другу индустријску револуцију још није настао, а он треба да ствара вештачке производе и организације које ће бити у стању да финансирају друштвени еколошки систем заштите човека и његовог окружења. Ако то не будемо препознали и урадили нестаћемо и као друштво и као пословни систем рада и стваралаштва.  Алтернатива ће бити провинција света коју је колонизовао корпоративни либерални капитализам,  који из провинције нужно истискује најдаровитије остављајући тако у њој пустош и безперспективност.