Ljudski rod je prošao dug put razvoja. Ako bismo taj put osvetlili iz ugla rada on bi imao tri duge i prepoznatljivo različite deonice ljudskog stvaralaštva. Prva, pripitomljavanje životinja koje su ga hranile i delimično odmenile od teškog fizičkog rada. Druga, projektovanje i izrada veštačkih proizvoda koji su ga delimično oslobodili direktne zavisnosti od domaćih životinja, teškog i monotonog rada, i treća, projektovanje organizacionih struktura kroz koje se vrši koordinacija i upravljanje poslovnim, društvenim i biološkim sistemima. Današnji poslovni sistemi kao svoju ciljnu funkciju imaju maksimizaciju profita. Sa druge strane, društveni sistemi teže ka maksimizaciji humanosti, a biološki ka održanju biljnog i životinjskog sveta. Svi oni su međusobno uslovljeni.
Danas smo u segmentu ljudskog projekta koji izvodi svoju drugu industrijsku revoluciju. I ako je prva industrijska revolucija tražila i formirala brojnu klasu radnika proletera, koja je bila dominantna, i prodavala svoje mišiće i specijalne veštine koje su bile potrebne za izradu raznih veštačkih proizvoda, dotle je dalji neumitni evolucioni zakon tehnološkog razvoja generisao novu klasu, koja u vrlo malom procentu prodaje snagu svojih mišića, u znatno većem svoje veštine, dok su znanje i pamet dominantni. To je druga tehnološka i industrijska revolucija. Ona je u stvari ukinula klasu radnika proletera. Ljude su uglavnom zamenile mašine, roboti, autonomne industrijske numerički upravljane mašine alatke, automatska transportna vozila, bankomati, direktna kupovina internetom, ili rezervacije putem pozivnih automatizovanih centara i sve produbljenija upotreba kompjutera, što sve redukuje ulogu čoveka kao najvažnijeg činioca u proizvodnji, na isti način kao što se uvođenjem traktora prvo smanjio značaj konja kao radne snage u poljoprivrednoj proizvodnji, a onda potpuno nestao.
Bivša monolitna i mnogobrojna radnička klasa je imala moć i jednostavno vidljivo meren učinak rada pa je bila u stanju da se zaštiti od agresivnih vlasnika kapitala i odbrani ono što je bio rezultat njenoga rada. Ona je bila prirodni drugi pol unutar poslovnog sistema koji je znao šta ga interesuje i koju funkciju cilja sledi. A cilj je bio pravična zarada i puna socijalna uključenost u sve segmente društva.
Ali kontekst i sadržaj rada i života se promenio. Novu industriju koja počiva na intelektualnom potencijalu pojedinca nije više moguće organizovati kao prethodnu. Takvog radnika nije više moguće nadzirati kao onoga koji je proizvodio fizičke proizvode. Njegov rad nije lako normirati jer se odvija unutar mentalnog sistema, odnosno između dva uha na glavi. Stoga razvijene zemelje i vlasnici fizičkog i finansijskog kapitala ispisuju društvene teorije da je potreba za radničkim organizovanjem prestala kao što je stotinak godina ranije prestala i za organizovanjem poljoprivrednih proizvođača. Njihova težnja jeste da nagrade pojedinačni ljudski kapital prema dividendama njegove oplodnje u bankama intelektualnog kapitala. Tako su daroviti pojedinci usmereni ka institutima – fabrikama znanja u kojima nastaju novi proizvodi koji će se nakon toga, zavisno od procene ključnih finansijera, proizvoditi tamo gde će najamna radna snaga biti minimalno plaćena. A ti poslovi će po pravilu biti niske složenosti.
Tako će se neminovno formirati dva pola i dva sveta, svet progresa i blagostanja, i svet eksploatisanih ili do kraja obespravljenih i odbačenih.
Zbog toga se naše društvo menja bitno i nepovratno u poslednjim dekadama prošlog i prvoj dekadi ovog veka. Ono nastavlja svoje negativne promene po svim osnovama njegovog funkcionisanja. Najdrastičnije promene se odvijaju u domenu rada. Nestaje stari oblik organizovanja industrije, a ne niče novi. Država pokušava da opstane na neradu, zadužujući još nerođene generacije, prodajući prirodne resurse i puštajući da u svet odu tek stasale mlade generacije. Umesto da kooevoluciono poslovni sistemi vuku napred prateće društvene sisteme, ovde se desilo obrnuto. Društveni sistemi naprosto bujaju i troše novac koji nije naš i prodaju prirodna i proizvodna dobra koja prelaze u ruke stranaca samo da bi trenutno opstali. Ali svemu tome će vrlo brzo doći kraj. Svedoci smo da i neke zemlje Evropske unije samim svojim članstvom u njoj nisu rešile već samo odložile i produbile svoje probleme.
I u takvoj situaciji neki vide radno mesto samo kroz novac koji će zaraditi i ništa više od toga. Drugi pak od radnog mesta žele mnogo više. Za njih, naši poslovni sistemi nemaju pravu ponudu i zbog toga su veoma zainteresovani da napuste sredinu u kojoj su rođeni i školovali se. I napuštaju je. Samo na prvi pogled izgleda da ovo nije tema radničkog pokreta, a jeste, jer račune za snove jednih plaćaju drugi članovi društva, oni koji ostaju da žive u njemu.
Stoga, ma koliko izgledao monolitan i globalno homogen, svet se nije oslobodio ni jednog elementa svog negativnog nasleđa iz doba njegove najveće podeljenosti. I dalje besne ratovi, jači osvajaju slabije, a sloboda i pravda poprimaju sve atribute virtuelnih kategorija.
Po prirodnom pravu i zdravom razumu, najpreče ljudsko pravo jeste sloboda od gladi, bolesti, neznanja, terora, nasilja većine i agresije manjine. Do ovih sloboda se ne dolazi samo ostvarivanjem nacionalne slobode, rasnom tolerancijom, polnom jednakošću i seksualnom naklonošću već uglavnom kroz ovde pominjani trofazni projekat koji podržava stvaranje korisnog rada unutar sveta poslovne zajednice koji će koevoluirati sa svetom drušvenog i biološkog sistema. Bude li svet poslovnih aktivnosti potisnut na margine društva, kao što je to danas, ono će se samo urušiti.
Da bi smo pobedili i opstali potreban je novi pogled na svet i njegovu organizaciju. Potrebni su konkurentsko – kooperativni odnosi. A za to je pravi lek ponovno prepoznavanje svih ključnih učesnika ili igrača u ovde tri pomenuta sistema. To su svakako vlasnici fizičkog, finansijskog i ljudskog kapitala. I dok su prva dva savršeno organizovana i deluju kao monopolisti ili oligopolisti, ovaj treći je nepovezan i neorganizovan. Tako je on sa svim atributima neorganizovane bivše radničke klase i suočen sa svim problemima koje je ona uspešno rešavala. Njegova autsajderska pozicija je iznuđena i svedena na prihvatanje već ranije ultimativno definisanih uslova finansijske kompenzacije za očekivano ustupanje znanja koje individua – ljudski resurs poseduje.
Ovaj učesnik poslovnog sistema jeste i mora biti pokretač razvoja. On mora postati insajder. Kako? Organizacija koja svoju strategiju bazira na intelektualnom kapitalu treba da razvija sposobnost učenja, da brine o kvalitetu zaposlenih, da bude blizu svojih kupaca, da obezbedi stalne inovacije, pa će se tako najbolje odužiti ostalim društvenim sistemima.
Današnje ponašanje poštenih poslodavaca u liberalnom kapitalizmu funkcioniše po principu da zarade po pravilu prate prihode, što su prihodi veći to su zarade veće, i obrnuto. Ali ova relacija poslodavac – zaposlini bi nužno trebala da se menja. Radnici mogu biti autsajderi kao što to biva danas u liberalnom kapitalizmu, i insajderi, kako bi trebalo da bude, već sutra u nekom novom društvenom miljeu. Radnici koji se ne poistovećuju sa firmom su autsajderi. Oni rade samo onoliko koliko moraju jer su sluge, a ne gospodari sistema. Insajderi kao nova socijalna kategorija spremni su na velike napore. Za uzvrat, oni očekuju društvenu repozicioniranost. Za razliku od autsajdera koji misli samo o sebi, insajder misli i organizaciji jer je doživljava kao svoju. Tako gubi individualnu korisnost kada ne čini maksimalno korisna dela, dok je kod autsajderi obrnuto.
Potrebno je menjati identitet današnjeg radnika liberalnog kapitalizma. Kako to učiniti? Svakako definisanjem koevolutivnih ciljeva svih ključnih učesnika unutar jedne organizacije. Ponašanje radnika koji je svestan da se na njega računa duži period vremena, taman onoliko dugo koliko bude uspešna njegova organizacija, baca sasvim novo svetlo individualne odgovornosti za sve što će se u organizaciji dešavati.
Da li proizvodni sistem nužno treba da investira u promenu identitea radnika? Svako da treba u svim slučajevima kada usled toga stabilnost firme raste. Da bi autsajder postao insajder potrebno je investirati. Ali jedan insajder je voljan da radi više od autsajdera za manje iznose ukupnih izdataka koji nastaju u poslovnom sistemu. Same investicije će se vršiti u trening radnika, bonuse, i razne druge podsticaje. I to će se uvek isplatiti kada je firma u ekonomskim neizvesnostima kao što je to danas, kada je napore radnika teško pratiti, kada su prihodi ili učinak zavisni od vremena u vršnim časovima pa je potrebno ostajati duže ili podneti veći napor u nekim intervalima vremena.
Kada organizacija prihvati logiku da je njen cilj oslonac na insajdersku radnu snagu onda je već na pola puta do uspeha. Jednom reču, insajderi imaju jedan ideal kako treba da se ponašaju, i gube osećaj individualne korisnosti ako se ponašaju drugačije.Ponosni su kada svoje radne zadatke izvrše uspešno. I to postaje snažniji motivator i razlog zadovoljstva od same finansijske zarade. Ona je nužan ali ne i dovoljan uslov podviga. Biti deo uspešne organizacije koja stabilizuje život jednog proizvodnog ili društvenog sistema za takvog zaposlenog ima najvišu cenu. Ovaj način funkcionisanja menja ukupnu koncepciju i pogled na život. Zaposleni menja sliku o sebi i stavlja svoj rad ispred svega drugog jer postaje svestan njegove važnosti za širu društvenu zajednicu i njen opstanak.
Transformacija radničkog pokreta kroz ovaj vid kritičkog rezonovanja može biti ključni faktor rasta i oporavka jedne privrede i društva obolelog od nerada i korupcije. To je ustvari ponovo rađanje radničkog identiteta kao ključnog nosioca napretka i stabilnosti ukupnog ekološkog sistema. I dok je nestajao radnički pokret iz prve faze industrijske revolucije, radnički pokret za drugu industrijsku revoluciju još nije nastao, a on treba da stvara veštačke proizvode i organizacije koje će biti u stanju da finansiraju društveni ekološki sistem zaštite čoveka i njegovog okruženja. Ako to ne budemo prepoznali i uradili nestaćemo i kao društvo i kao poslovni sistem rada i stvaralaštva. Alternativa će biti provincija sveta koju je kolonizovao korporativni liberalni kapitalizam, koji iz provincije nužno istiskuje najdarovitije ostavljajući tako u njoj pustoš i bezperspektivnost.
Redakcija sindikata