DA SE PODSETIMO

uss

Program rada

Strategija i platforma USS-a

 

Sindikat je organizacija zaposlenih koji se u njoj dobrovoljno okupljaju, plaćaju članarinu, ali i na mnoge druge načine izražavaju uzajamnu solidarnost, koji predstavljaju temelje njegove društvene moći koja se ispoljava kroz efikasnu organizaciju i dsciplinu. Sindikat deluje slobodno u okviru pravnog sistema, štiteći i unapređujući prava članstva svim legalnim sredstvima, kroz svoje specifične metode borbe. On može težiti i promeni pravnog sistema, ukoliko ovaj ozbiljno ugrožava ostvarenje ciljeva zaposlenih i sindikata.

Sindikat ne može i ne sme služiti nikog sem svog članstva. Članstvo, za uzvrat, ne može služiti nikoga ko se javno ili delima deklarisao kao oponent ne samo tog sindikata, već sveta rada uopšte.

Sindikat jejedini predstavnik sveta rada i kao takav može i kada je god to korisno za interese ne samo članstva, već i zaposlenih, mora sklapati političke sporazume i dogovore sa svetom politike, kako bi u partnerskom odnosu zaštitio ili unapredio te interese.

Sindikat mora graditi odnose soocijalnog partnerstva sa poslodavcima, jer je on nezaobilazna poluga koja sa drugom polugom, kapitalom, pokreće privrednu aktivnost i donosi blagostanje čitavom društvu. Ako se te dve poluge razilaze ili sudaraju, trpi celo društvo. Ali ukoliko sindikat iz bilo kog razloga teži lažnoj društvenoj harmoniji na uštrb interesa sveta rada, onda će pored sindikata i njegovog članstva, u krajnjoj instanci još vise trpeti i poslodavci I društvo u celini. Zato je strateški interes sindikata da se izgrade efikasni, institucionalizovani mehanizmi socijalnog dijaloga I partnerstva.

Sindikatu ne može niko odrediti kako će se i kada će se organizovati. O tome autonomno odlučuje člnastvo i organi sindikata. Jedino što sindikat mora da sledi jeste da se organizuje dok nije kasno i da u svom temelju mora imati demokratiju, kao merilo svoje moći, svojih htenja i svog lika.

Sindikat je po prirodi stvari najmasovnija organizacija civilnog društva i zato je dužan da pomaže stvaranju i jačanju i drugih asocijacija, pošto je civilno društvo najpodsticajniji okvir za delovanje sindikata i jačanje demokratije uopšte.

Sindikat mora uvek biti na strani mira, tolerancije, razumevanja, saradnje i jednakosti među ljudima. Ako izda bilo šta od toga, izdao je smisao svog postojanja. On stalno mora da bori za ove osnovne civilizacijske vrednosti, da ih promoviše i brani kako u svom članstvu, tako i u društvu u kome deluje.

Na početku ovog veka, sindikat gotovo da ima značajniju ulogu od one koju je imao u protekla dva veka. To važi i za sindikate u razvijenim demokratskim društvima, a posebno za nas koji ulazimo u novi milenijum opterećeni siromaštvom, razorenom nacionalnom privredom, narušenim temeljnim moralnim normama, suočeni sa brojnim izazovima koji neminovno donosi proces tranzicije. Zbog tih veliki poslova koji su pred nama, valja naoštriti najjače oružje sindikata, solidarnost.

To, pored ostalog podrazumeva strateški interes pripadnika sveta rada da se izgradi demokratska pluralistička sindikalna scena, čiji će akteri voditi lojalnu utakmicu za uticaj na radništvo, a istovremeno zajednički braniti minimalne zajedničke interese svih zaposlenih.

Osim solidarnosti i efikasne demokratske organizacije, najjače oružje demokratskih sindikata je znanje, što zahteva trajno, sistematsko angažovanje na obrazovanju i osposbljavanju sindikalnih aktivista za uspešan sindikalni rad i širenje svesti o pravu i ciljevima sindikalnog organizovanja.

Нови раднички манифест

aki01

Људски род је прошао дуг пут развоја. Ако бисмо тај пут осветлили из угла рада он би имао три дуге и препознатљиво различите деонице људског стваралаштва. Прва, припитомљавање животиња које су га храниле и делимично одмениле од тешког физичког рада. Друга, пројектовање и израда вештачких производа који су га делимично ослободили директне зависности од домаћих животиња, тешког и монотоног рада, и трећа, пројектовање организационих структура кроз које се врши координација и управљање пословним, друштвеним и биолошким системима. Данашњи пословни системи као своју циљну функцију имају максимизацију профита. Са друге стране, друштвени  системи теже ка максимизацији хуманости, а биолошки ка одржању биљног и животињског света. Сви они су међусобно условљени.

Данас смо у сегменту људског пројекта који изводи своју другу индустријску револуцију. И ако је прва индустријска револуција тражила и формирала бројну класу радника пролетера, која је била доминантна, и продавала своје мишиће и специјалне вештине које су биле потребне за израду разних вештачких производа, дотле је даљи неумитни еволуциони закон технолошког развоја генерисао нову класу, која у врло малом проценту продаје снагу својих мишића, у знатно већем своје вештине, док су знање и памет доминантни. То је друга технолошка и индустријска револуција. Она је у ствари укинула класу радника пролетера. Људе су углавном замениле машине, роботи, аутономне индустријске нумерички управљане машине алатке, аутоматска транспортна возила, банкомати, директна куповина интернетом, или резервације путем позивних аутоматизованих центара и све продубљенија употреба компјутера, што све редукује улогу човека као најважнијег чиниоца у производњи, на исти начин као што се увођењем трактора прво смањио значај коња као радне снаге у пољопривредној производњи, а онда потпуно нестао.

PREDLOG ZAKONA O RADU NEPRIMEREN VREMENU U KOME ŽIVIMO I RADIMO

Aki

Poslodavci ostaju i dalje privilegovani na štetu zaposlenih i Države jer predlog Zakona o radu ne predvidja adekvatne sankcije prema poslodavcu koji krši osnovno pravo iz rada (neisplaćivanje zarade,poreza,dodataka na zaradu..) što je neprihvatljiv nedostatak.

 

Ako sagledamo zakon kao celinu i ono što će proizvoditi njegova primena jeste ukupno umanjenje prava zaposlenih za oko trideset procenata u odnosu na ono što su imali u važećem zakonu o radu.

Navodimo nekoliko egzaktnih stavki koje to neprikosnovrno pokazuju:

– Rad na određeno vreme (postaje pravilo)
– Otkazi od strane poslodavca ( ekskluziva kad god hoce- bez obrazloženja)
– Otpremnine manje za jednu trećinu
– Prošireno dejstvo KU – ne postoji
– Minimalna zarada – stručno nedefinisano
– Smanjenje zarada u javnom sektoru
– Potpuno nesigurno radno mesto

Druga važna oblast koja se mora jasno definisati u sadašnjem trenutku kumulacije kapitala kod nas,stepena razvoja našeg društva,radne kulture,kulture privređivanja,kulture industrijske proizvodnje jeste obaveznost kolektivnih ugovora na svim nivoima i unošenje standarda platnih razreda u njima.Takvi kolektivni ugovori sa izbalansiranim pravima i obavezama zaposlenih i poslodavaca treba da dobiju prošireno dejstvo i obaveznost primene u delatnosti koju definišu.

Njihova primena će učiniti da naši poslodavci i njihova preduzrća postanu društveno odgovorni činioci u našem društvu. Sobzirom na ključnu razvojnu ulogu u našem društvu i naš ukupan društveni sistem učiniti humanijim i vrednijim.

Zaključujem da je zakon o radu jedan od ključnih zakona u našem sistemu,najuticajniji na razvoj našeg društva,samim tim zahteva temeljnu raspravu,uključenje u raspravu najšire javnosti,svih relevantnih faktora i struke,ne sme biti ničija privilegija,ukupna odgovornost je velika,a po količini odgovornosti polazi od predsednika Vlade i Države do zadnjeg zaposlenog.

Nepotrebna je žurba oko donošenja Zakona o radu i zato uzmi mo se u pamet.

Poruka članovima USS-a je jasna,branićemo dostignuta prava svim dozvoljenim sredstvima.

Poruka poslodavcima jeste da radnici nisu višak i trošak,već graditelji i stvaratelji dobara i profita.

IZ NAŠEG UGLA

Negoslav

KOMENTAR POVODOM PREDLOŽENOG NACRTA ZAKONA O RADU

Čime su to srpski tajkuni zadužili ovu državu da ih Vlada časti novim Zakonom o radu?

Najavljene izmene Zakona o radu, koje se tobož usaglašavaju između socijalnih partnera, pokazuju svu paradoksalnu situaciju u kojoj se Srbija nalazi. Prenemaganje, kao način vladanja zdušno su prihvatili i „socijalni partneri“, kako sebe nazivaju predstavnici poslodavaca, sindikata i vlade. Vlast je odlučila da drastično skreše prava zaposlenih i u tom naumu dobila bezrezervnu podršku svih udruženja poslodavaca. Za neka udruženja sa zvučnim imenima prvi put smo čuli ali su zato dobili zavidan medijski prostor da podrže najavljene promene.Prenemaganje nosioca vlasti, oko izmena Zakona o radu na štetu zaposlenih a samim tim i milion i sedamsto hiljada građana Srbije, u korist ovdašnjih poslodavaca (tajkuna) koji su svoje bogatstvo stekli švercerskom ekonomijom devedesetih godina i pljačkaškom privatizacijom posle dvehiljadite, pokušava da se pokrije nekakvim pregovorima „socijalnih partnera“. Pregovora, sa unapred poznatim ishodom. Taj ishod svakom ko je ovih dana pratio sastanak premijera sa vodećim srpskim tajkunima, koji su ekspresno, jednim potezom, preimenovani u „najveće poreske obveznike“, jasan je. Sva demagogija i prenemaganje vlasti pali su u vodu ili što bi rekao naš narod, maske su pale. Sedeti i dogovoriti privrednu i ekonomsku politiku ove zemlje sa ljudima koji su pred specijalnim sudom optuženi za ispumpavanje desetine miliona evra iz privatizovanih preduzeća (ispumpavanje je izmišljen izraz za reč pljačka) od kojih su pojedini rešenje o određivanju i zadržavanju u pritvoru, zamenili za odbronu sa slobode, debelo platili upravo ispumpanim (opljačkanim) novcem. Ali ovako ili onako, pravno oni su pritvorenici. Na stranu to, ali ti „najveći poreski obveznici“ (tajkuni) ujedno su i najveći poreski dužnici i najveći uzrok propasti srpske privrede i ekonomije.

I dok je privreda i država postojala sve siromašnija i sve zaduženija, najveći poreksi obveznici (tajkuni) bili su sve bogatiji, sve pohlepniji i sve bahatiji. Bahatost koja se ogleda i koja je najočiglednija u predloženom nacrtu Zakona o radu koji se tobož usaglašava između „socijalnih pertnera“ od kojih su dva partnera apsolutni tranzicioni  dobitnici (vlast i tajkuni) a jedan (sindikati kao predstavnici radnika) apsolutni tranzicioni gubitnik. I taj apsolutni tranzicioni gubitnik treba da sedi i pregovara kako da postane još veći tranzicioni gubitnik a da tranzicioni dobitnici postanu još veći dobitnici i to sve u interesu zaposlenih i građana. Jedini interes vlasti i tajkuna i koji će ne samo materijalno dobiti novim zakonom o radu već žele da ponize drugu stranu i pokažu ko je stvarno gazda u ovoj državi. Zato i ne pristaju na bilo koji kompromis koji predlažu sindikalni predstavnici. Znaju da većina koja sedi u Skupštini bez problema će izglasati predložena rešenja, naravno, sve u interesu građana Srbije. Zato čudi mazohizam predstavnika sindikata u Radnoj grupi. Da li su i oni prihvatili kameleonsku ulogu narodnih predstavnika koji tvrde da će nam biti bolje ako budemo imali manje i to sve u interesu onih koji će imati manje. Ovakvih neverovatnih objašnjenja predstavnika poslodavaca (tajkuna) i vlasti puni su mediji. Stvorena je takva medijska slika, da svaki na argumentima i činjenicama zasnovani demantiji nailaze na podsmeh i ignorisanje. Sama teza da će novi Zakon o radu otvoriti nova radna mesta (omiljena fraza vlasti i tajkuna) je smešna. Za dve godine vršenja vlasti zaposleno je u javni sektor oreko 100 000 partijskih aktivista i taj broj svakim danom nastavlja da se uvećava sve po ovom važećem Zakonu o radu. Zato prestanimo da se iščuđujemo i tražimo saveznike tamo gde ih nema. Shvatimo da su vlast i tajkuni prirodni saveznici i da su povremeni sukobi između njih samo deo jednog fingiranog scenarija koji ima samo jedan cilj, da jednima obezbedi vlast i moć a drugima novac. A kad imate moć i novac ne trebaju vam više građani, sem da se svremena na vreme pozovete kako sve radite u njihovom interesu.

Zato umesto što sede i razmatraju koliko još treba da daju tajkunima i vlasti, sindikati treba da se okrenu člnastvu, zaposlenima i građanima i jasno kažu da nismo više spremni da damo ništa. Iskustvo koje imamo uči nas, da koliko god da im damo biće malo i tražiće još i opet će im biti malo. Čime su oni (tajkuni) zadužili ovaj narod i ovu državu da ih vlast još i časti novim Zakonom o radu!? Čime? Građani Srbije ne duguju im ništa! Ako im oni koji vrše vlast nešto duguju, neka im nadoknade iz svojih džepova. Mi im ne dugujemo ništa. Kada razgovarate sa predstavnicima poslodavca (tajkuna) van zvaničnih sastanaka i bez prisustva medija jasno vam kažu: Je.. ga šta da ti kažem, došlo je naše vreme! Kada funkcionerima vladajuće partije isto tako argumentovano ukazujete na nedoslednosti i pogrešne poteze vlasti dobijete odgovor: Sve ste vi u pravu, ali šta da vam kažem, došlo je naše vreme! Ono što ne shvataju i jedni i drugi, da ničija nije gorela doveka. Svemu dođe kraj, kad tad.

I zato donesite zakon kakav hoćete, ukinite ga ako hoćete, nemojte se samo prenemagati da to radite u interesu radnika i građana! Donesite šta god hoćete, ovo je vaše vreme! Može vam se, sačekaćemo! Proći će i vaše vreme! Kad, tad!

Beograd, 04.06.2014. god.

ŽIVEO PRVI MAJ!

 prvi maj

Radnička klasa u Srbiji nesme nikada zaboraviti žrtve svojih kolega pre 128 godina koji su svojim životima platili ideju I zahtev za osmočasovno radno vreme.Sve se dešavalo prvog maja 1886. godine,kada je na stotine hiljade američkih radnika izašlo na ulice sa zahtevom za opšte prihvatanje osmočasovnog radnog vremena.Prve žrtve u sukobima sa dobro naoružanom policijom bili su sindikalni aktivisti,braneći ideju osmočasovnog radnog vremena.

Na prvom kongresu druge internacionale održanom 1889. godine odlučeno je:”Prvi maj je zajednički praznik svih zemalja,na kojima radnička klasa treba da manifestuje jedinstvo svojih zahteva I svoju klasnu solidarnost.”

Jedinstveno pitanje koje se nameće svima nama ovog prvog maja jeste,da li smo kao civilno društvo izašli iz 1886. godine,ili radno mesto I osmočasovno radno vreme 2014. godine postaje ideal I san srpskog radnika???

Idemo zajedno na trg da čujemo odgovor!!!

KONFERENCIIJA ZA ŠTAMPU SLFS i USS

IMG_2007

Prva zajednička konferencija za štampu Sindikata lekata i farmaceuta Srbije i Ujedinjenih Sindikata Srbije , koji su nedavno sklopili sporazum o trajnoj saradnji  održana  sa temom: „status lekara u zdravstvenom sistemu i kakav tretman u lečenju mogu danas da očekuju pacijenti u skladu sa zakonskim regulativama“, računajući na uzroke lošeg stanja sadržane u šifri spoljnog uzroka bolesti X 57 iz „Međunarodne klasifikacije bolesti (MKB10) kojom se definiše – nemaština.
Pored ovoga, data je osnovna poruka koju je izrekla dr Gorica Đokić: da zaposleni u zdravstvu ne treba da budu plaćeni zato što dolaze na posao i rade, već zato što nose ODGOVORNOST ZA ZDRAVLJE NACIJE I LJUDSKE ŽIVOTE.

Ovu poruku prvo treba da shvate i usvoje članovi naših sindikata i da napuste priču o  polutkama, rekreativnim odmorima i kupovinom garderobe preko sindikata.

Sve što je rečeno na konferenciji predstavlja rezultat detaljne analize situacija sa aspekta zakonskih regulativa i rečeno je sada i možda nikada više, kao napomena novoj vladi da pred sobom ima veliki problem koji se teško  rešava bez saradnje sa strukom I  sindikalnim organizacijama, koje dobro poznaju situaciju u praksi.
Sve što se ubuduće bude spominjalo u javnosti u pežorativnom smislu i što je u neskladu sa argumentacijom koju smo izneli, smatraće se kao loša namera.

IMG_2008 IMG_2009

© 2011 Ujedinjeni Sindikati Srbije. Sva prava zadržana. | Dizajnirao Galant Team.